Simbolika mačke u svetskim kulturama je vrlo raznolika i varira između dobrih i zlih značenja, što se može jednostavno objasniti istovremenim umiljatim i odbojnim ponašanjem te životinje. U Japanu je ona zloslutna „zver“ koja čak može da pojede ženu i poprimi njeno obličje.

Jedna od japanskih legendi govori o tome da ispod ove ostrvske zemlje leži ogromna riba-mačka. Njoj se, kada joj se smuče sva zemaljska zla, nakostreši dlaka, tlo se pomeri i nastaje zemljotres. U Kini, mačka se u nekim krugovima ljudi prihvata kao dobra životinja, dok kod drugih predstavlja loš predznak. U Indiji se mogu videti statue mačaka-asketa koje predstavljaju blaženstvo životinjskog sveta. U Kambodži se i dan-danas mačka u kavezu prenosi iz kuće u kuću tokom procesija za dozivanje kiše: svaki meštanin poliva mačku, čije mjaukanje, kažu, uzbuđuje Indru, gospodaricu plodnog pljuska. Takođe joj se, po budističkom verovanju, prebacuje da samo nju i zmiju nije ganula Budina smrt, što se ipak, sa druge tačke gledišta, može shvatiti kao znak više mudrosti i poimanja života. U starom Egiptu se izuzetno poštovala, dok se kod Kelta na nju gledalo s ogromnim ne poverenjem. Svakako je zanimljivo da se u Kabali, kao i u budizmu, mačka povezuje sa zmijom: ona predstavlja greh, prekomernost dobara ovoga sveta. Jedna ranohrišćanska legenda kaže da je Noa, jer su pacovi smetali putnicima Arke, rukom prešao lavu preko čela, ovaj je kinuo i izbacio mačiji par. Zbog toga je ta životinja toliko slična lavu. U muslimanskom predanju svaka mačka, osim crne, smatra se dobrom. Kod severnoameričkih Pavni Indijanaca mačka je simbol okretnosti, razmišljanja, oštroumnosti. Ona je lukav i staložen posmatrač koji uvek postiže svoj cilj. U srednjoj Africi ona se, uz sve ove osobine, smatra čak i vidovitom. Verovanja o mačkama u našim krajevima uglavnom nisu povoljna. Veruje se da je lukava, prevrtljiva i radoznala. Veruje se da je mačka sluga pakla i da ima devet života. U Vranju postoji verovanje da ako neko želi da sklopi pakt sa Sotonom mora uzeti crnu mačku i staviti je u džak. Oko ponoći treba otići na neko mračno mesto, najbolje u šumu. Pre nego što pusti mačku na slobodu, treba da opiše krug oko sebe i prizove svih devet đavola koliko ih ima. Od trenutka kada mačka izađe, Sotona će ispunjavati sve želje.


Za razliku od mačke, simbolika psa je od najranijih dana mnogo jednostavnija: on je čovekov najčešći vodič kroz noć smrti, kao što mu je bio pratiocem kroz dan života. Možda su baš zbog toga nastale i dve najčuvenije izreke vezane za životinjski svet. Prva je: „Kao mačka je. Kako god da ga baciš, on se dočeka na noge“, dok je druga mnogo kraća: „Veran je kao pas“. Pas može biti čovekov najbolji i najverniji prijatelj, on to i jeste, ali mu se retko dozvoljava da luta po tuđim baštama ili da sam skita ulicama. Poslušnog psa izvodi u šetnju njegov gospodar. Tvrdoglava mačka šeta sama. Kada jednom nekoj mački „uspe“ da nagovori čoveka da joj otvori vrata, taj, za nju, najomraženiji ljudski pronalazak, ona kroz njih projuri i ne pogledavši svog domaćina. Čim pređe preko kućnog praga u mozgu mačke se „ugasi“ saznanje da je kućna ljubimica, a „upali“ da je divlja zver. U istoj takvoj situaciji pas bi se barem okrenuo da pogleda hoće li mu se čovek pridružiti u razonodi istraživanja. Mački to jednostavno ne pada na pamet. Njen mačiji duh uplovio je u drugi, potpuno mačiji svet, u kome nema mesta čudnim dvonogim bićima. Zbog toga se često pitamo kako to mačka uspeva da ostane koliko-toliko domaća životinja. Odgovor je jednostavan – zahvaljujući njenom vaspitanju. Dok živi kao mladunče zajedno sa drugim mačkama (majkom, braćom i sestrama), i s ljudima (porodicom koja ju je usvojila), ona postaje privržena i jednima i drugima te se „smatra“ pripadnikom obe vrste. Ona je fizički mačka, ali je mentalno i mačka i čovek, tj. svoje vlasnike tretira kao pseudoroditelje. To se događa zato što ljudi mačiće odvajaju od majke u jednom osetljivom periodu njihovog razvoja i, dok dalje rastu, ljudi su ti koji im daju hranu i pružaju ljubav. Ovo se prilično razlikuje od tipa veze koji se stvara između čoveka i psa. Iako i pas svoje vlasnike smatra za pseudoroditelje, on sa njima stvara još jednu posebnu vezu. Za razliku od mačaka, psi žive u čoporima u kojima vladaju strogo kontrolisani statusni odnosi. Neki su psi vođe čopora, drugi su u sredini, dok su treći na samom dnu hijerarhijske lestvice. Zato odrasli psi-ljubimci posmatraju svog vlasnika ne samo kao pseudoroditelja već, što im je mnogo bitnije, kao vođu čopora. Iz ovog odnosa čovek-pas i nastaje pseća reputacija pokornih i čoveku odanih životinja. Mačke takođe imaju složenu društvenu organizaciju ali, za razliku od pasa, u lov odlaze same. Zbog ove suštinske razlike između mačaka i pasa vlada mišljenje da se ljubitelji mačaka prilično razlikuju od ljubitelja pasa. Gotovo da vredi pravilo kako su ljubitelji mačaka, kao ličnosti, više skloni samostalnom, nezavisnom mišljenju i akciji. Uprošćeno rečeno, umetnici vole mačke, vojnici vole pse. Mladi, ambiciozni poslovni svet, političari koji prave karijeru, fudbaleri ili ragbisti nisu tipični vlasnici mačaka. Teško ih je zamisliti s mačkom u krilu, a mnogo lakše kako izvode psa u šetnju. I još jedna zanimljivost. Po gradovima, vlasnici pasa u većini imaju pedigrirane ljubimce, dok je kod vlasnika mačaka to obrnuti slučaj.


U mnogim zemljama mačka je najomiljeniji kućni ljubimac, dok je njena praktična vrednost savršenog lovca zaboravljena već decenijama. Volimo je i smatramo gotovo članom porodice, no ona za nas ipak ostaje enigma. Mačka se obično prijateljski ponaša prema nama ali još uvek, kako bi to rekao Radjard Kipling, „hoda svetom samostalno“, rado prihvatajući gostoljubivost ljudskog doma ali zadržavajući svoje pravo da bude potpuno nezavisna. Svakom ljubitelju mačaka je uzbudljivo da posmatra ove nagle prelaze iz stanja kućnog ljubimca u stanje divlje životinje i natrag. U jednom trenutku, mačka je potpuno zaokupljena intenzivnom dramom udvaranja ili borbom za status, a onda, sasvim neočekivano za nju, krajičkom oka opaža svog vlasnika kako je posmatra. Sledi šizoidni trenutak borbe između dve kontradiktorne osobe – doktora Džekila i Mister Hajda – rep trza levo-desno, kratko oklevanje, a onda ipak pritrčava vlasniku, trlja se telom o njegove noge i opet postaje kućna maza. Možda upravo zbog ovog dualizma, mačku, više nego bilo koju drugu životinju, okružuje veo tajanstvenosti i čudnih legendi. Čak su i mnogi ljudi koji ih vole i imaju ih u svojim domovima, skloni da ih smatraju misterioznim životinjama. Međutim, u vremenu kada su mnoge tajne mačijeg života otkrivene, za to nema razloga.


Neke od knjiga koje vam mogu poslužiti da bolje shvatite mačke su: Mačije ponašanje Paula Lejhauzena, koja se kod nas nije pojavila u knjižarama, i svakako knjiga kontroverznog i poznatog Dezmonda Morisa, koja je kod nas izdata pod naslovom Upoznajte svoju mačku 1988. godine. Možda će i ova knjiga biti mala pomoć u približavanju ljudi mačijem svetu.



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *
You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>